Sposobnost, a ne pol: Da li je mesto za žene u vojsci?

Sposobnost, a ne pol: Da li je mesto za žene u vojsci?

Pitanje uključivanja žena u vojne redove dugo je izazivalo žustre debate, često zasnovane na duboko ukorenjenim stereotipima i predrasudama, a ne na činjenicama i individualnim sposobnostima. U srcu ove rasprave leži sukob između arhaičnog shvatanja "muških" i "ženskih" poslova i savremene težnje ka meritokratiji - sistemu u kome oni koji mogu najviše da pruže budu na pozicijama na kojima se bolje snalaze od drugih. Ovaj tekst ne pretenduje da da konačan odgovor, već da rasvetli kompleksnost teme, razbije neke od najčešćih zabluda i postavi pitanje: zašto bi pol, a ne sposobnost, bio presudan kriterijum?

Suština vojničkog poziva: Više od "životinjskog nagona"

Jedan od često korišćenih argumenata protiv žena u vojsci svodi se na redukciju vojničke uloge na primitivnu borbu za opstanak. Kako jedan sagovornik kaže, osnovna uloga vojske "se valjda na to i svodi: životinjski nagon da ubiješ neprijatelja i da istovremeno preživiš." Međutim, ovo je veoma skraćeno i zastarelo shvatanje. Svaki čovek ima životinjski nagon da ubije onoga ko ga ugrožava i da pokuša sebe da spase. To je instinkt samoodržanja, koji je podjednako jak i kod muškaraca i kod žena, posebno kada je u pitanju zaštita dece ili voljenih. Majka u životinjskom svetu, kada je ugrožen život deteta, skočila bi na ma šta da je u pitanju.

Štaviše, savremena vojska je izuzetno kompleksan organizam. Ona nije samo "jurnjava za puškama i valjanje u blatu". To što se često opisuje kao "izvršni čin" predstavlja samo jednu, iako kritičnu, kariku u lancu. Vojska obuhvata logistiku, komunikacije, inženjeriju, cyber odbranu, medicinu, obaveštajni rad, komandovanje i kontrolu. U mnogim od ovih oblasti, snaga i sposobnost valjanja u blatu nisu jedini, a čak ni najvažniji uslovi. Inteligencija, brzina donošenja odluka, strpljenje, preciznost, strateško razmišljanje i psihička izdržljivost su kvaliteti koji su podjednako, ako ne i više, vredni.

Mit o fizičkoj inferiornosti i snaga generalizacije

Najčešći otpor ideji o ženama u borbenim ulogama dolazi iz percepcije fizičke inferiornosti. "Mentalni eksperiment" sa frontalnom jurišnom borbom često se koristi kao dokaz da bi na ženskoj strani bilo "daleko više gubitaka". Međutim, ovakvo razmišljanje pada u zamku grube generalizacije. Ono posmatra žene i muškarce kao dvaj homogena bloka, zanemarujući ogromnu varijabilnost unutar svakog pola.

Kao što jedan učesnik debate primećuje: "Kao što među muškarcima ima mekušaca, tako i među ženama i te kako ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih za vojsku." Postoje žene koje bez većih problema u jurišu mogu da nose mitraljez težak 10kg, dok postoje muškarci koji to ne mogu. Fizička sprema je, pre svega, pitanje individualne genetike, treninga i volje. Statistički gledano, prosečan muškarac jeste jači od prosečne žene, ali vojska (bar ona koja teži kvalitetu) ne bi trebalo da regrutuje "prosek", već najspremnije, najzdravije i najsposobnije, bez obzira na pol.

Problem je što se, kako ističe jedna sagovornica, "kada kažu 'ženama', misle na sve žene". Ova generalizacija je "jako loša stvar i ne može da nas određuje". Ona vodi ka predrasudama i stereotipima, koji automatski znače sputavanje pojedinaca i narušavanje kvaliteta celokupnog sistema. Društvo treba da omogući da žena koja je fizički i psihički spremnija, izdržljivija i jača od određenog muškarca, bude vojnik ako to želi.

Psihologija, hrabrost i "ženskí mozak": Rušenje drugog mita

Pored fizičke snage, često se kao argument navodi i navodna psihička nesposobnost žena za ratovanje. Međutim, istorija i savremena iskustva govore suprotno. Kao što neko primećuje, određena istraživanja pokazuju da je žena bolji strateg, "što je stavka od krucijalnog značaja jer je sklonija sagledavanju i analiziranju različitih aspekata akcije". U poslednjem ratu na ovim prostorima, mnoge žene su se pokazale kao "hladnokrvnije, operativnije i spremnije od muškaraca".

Pomenuti instinkt zaštite, posebno kod majki, može se transformisati u izvanrednu borbenu hrabrost i upornost. Žene su pokazale da mogu da podnesu ogroman psihički teret. Tvrdnje da su "žene okrutnije" ili da bi u ratnim uslovima postale teret zbog hormona ili emocionalnosti su često neosnovane i proizilaze iz kulturoloških, a ne bioloških šablona. Psihička sposobnost za vojni poziv je, opet, individualna karakteristika. Ima muškaraca koji se "plaše čak i u vojni odsek da odu da ga slučajno ne mobilisu", a ima žena koje imaju čeličnu psihu.

Izazovi stvarnosti: Srpska vojska kao specifičan kontekst

Veliki deo debate nesvesno se pomera sa principijelnog pitanja "mogu li žene biti vojnici?" na konkretno i problematično stanje u određenoj instituciji. Kao što jedan kritičar ističe, "srpska vojska u 21. veku je sve samo ne za najizdržljivije, najzdravije i najsposobnije". Ovde se problem ne tiče pola, već šire sistemske krize: niskih plata, zastarele opreme, politizacije, spuštenih kriterijuma za prijem kako bi se popunile kvote i "fluktuacije koja govori da su neki previše olako shvatili taj poziv".

U takvom okruženju, pojavljuju se priče o "zaštićenim ko beli medvedi" pripadnicama, kojima kolege nose rančeve, ili o onima koje su došle "samo da se dobro udaju". Ovo su, nesumnjivo, realni problemi koji narušavaju kredibilitet svih žena u uniformi. Međutim, važno je razlikovati sistemsku disfunkciju od inherentne nesposobnosti pola. Ove pojave su simptom loše selekcije, dvostrukih aršina i nekulture, a ne dokaz da žene kao takve ne pripadaju vojsci. Kako jedna aktivna pripadnica kaže, ima "više kilavih, nesposobnih muškaraca koji non stop više po poštedama i bolovanjima nego žena". Problem je u kvalitetu selekcije za sve, a ne u polu.

Selekcija i meritokratija: Ključ, a ne kvota

Stoga, srž odgovora ne leži u zabrani ili masovnom uključivanju, već u rigoroznoj, fer i transparentnoj selekciji. "U vojsku ne mogu svi", kako ispravno primećuje jedan sagovornik. Cilj bi trebalo da bude da se u vojsku prime osobe koje ispunjavaju sve potrebne uslove za određenu poziciju - fizičke, psihičke, intelektualne. Ovi uslovi treba da budu definisani prema zahtevima posla, a ne prema polu. Ako posao zahteva nošenje odredjenog tereta na odredjenoj dužini, taj test polaže onaj ko ga ispuni, bilo da je muškarac ili žena.

Za specijalne jedinice, testovi bi bili ekstremno zahtevni i verovatno bi ih prošao mali procenat i muškaraca i žena. Za pozicije u logistici, komunikacijama, inteligenciji ili avijaciji, profil sposobnosti bi bio drugačiji. Poenta je da kvalitet treba da bude ispred kvantiteta. Ako postoji žena koja ispunjava sve kriterijume za borbenog vojnika, nema razloga da bude odbijena. Isto tako, muškarac koji ih ne ispunjava treba da bude odbijen. Ovakav meritokratski pristup štiti integritet vojske i prava pojedinaca.

Globalna perspektiva i promena paradigme

Svetska praksa sve više napušta staru paradigmu. Od kurdiskih "pesmerge" koje su se herojski borile protiv ISIS-a, preko izraelskog IDF-a gde je služba obavezna i za žene (iako sa različitim rasporedom zadataka), pa do žena pilota, snajperista i komandanata u vojskama SAD, Kanade, Nemačke i drugih zemalja - dokazi su sveprisutni. Savremeno ratovanje, sa svojom tehnologijom (dronovi, cyber ratovanje, precizno naoružanje), menja prirodu konflikta. Fizička snaga i dalje ima svoju ulogu, ali je sve manje presudna u poredjenju sa tehničkim znanjem, strateškim umom i prilagodljivošću.

Kao što neko primećuje, "bolje je da pilot i pilotkinja budu sajle motkaste sa mozgom, nego razbacani grmalji i grmaljke bez mozga". Suština je u sposobnosti da se obavi zadatak. Naravno, ovo ne znači da su sve žene za sve vojne poslove, kao što to nisu ni svi muškarci. Ali znači da je vreme da se prestane sa kolektivnim etiketiranjem i omalovažavanjem.

Zaključak: Kažu li individualne sposobnosti više od pola?

Debata o ženama u vojsci zapravo je debata o našem društvu u celini. Da li verujemo u meritokratiju i pravo pojedinca da se realizuje u skladu sa svojim afinitetima i sposobnostima? Ili ćemo dopustiti da nas vode stereotipi i "priče s kraja sela"?

Argumenti protiv žena u vojsci često "izbijaju" iz dubokog nesigurnosti, straha od promene i patrijarhalnog nasleđa koje određene poslove smatra "svojim teritorijama". Kao što jedna učesnica diskusije konstatuje, "žena ženi je uvek najveći vuk". Najžešći kritičari često su upravo žene koje su internalizovale te stereotipe.

Konačno, ne treba zaboraviti da je vojska, u svom idealnom smislu, institucija koja treba da brani sve građane i građanke. Ako je njen cilj da angažuje najbolje od onoga što društvo ima da ponudi, onda isključivanje celog pola iz određenih uloga na osnovu predrasuda, a ne na osnovu stroge provere sposobnosti, nije samo nepravedno - ono je i kontraproduktivno. Pravo pitanje nije da li su žene za vojsku, već da li je naša vojska - i naše društvo - dovoljno zrelo da prepozna i iskoristi talenat tamo gde god se on nalazi. Budućnost pripada onim sistemima koji to uspeju.